Ko god me poznaje zna da mi brojevi nisu jača strana. Ako, na primer, gledamo Slagalicu, na drugoj igri obično odem da popijem vodu ili do toaleta. Tako je oduvek. Sećam se da sam, čitajući knjigu Rođen jednog plavog dana, u kojoj Daniel Tamet opisuje svoj doživljaj brojeva, pronašao neku čudnu sličnost sa sobom. Ta nenumerička vrednost koju nose određeni brojevi mnogo mi je bliža od one kojom se svode računi ili vraća kusur.
Moj deda je uvek govorio da se neću novca nabrojati. Možda je i bio u pravu.
Zato kada kažem da smo u subotu u FortRestu posadili 500 sadnica lavande, taj broj za mene nije matematička činjenica. On je ljubičast i mekan. Miriše na limunadu i salčiće sa višnjama i kajsijom. Ima zvuk dečijeg smeha koji se odbija od neba i vraća u sveže pokošenu travu, tako da zrikavci njime mogu da podmažu svoja gudala.
Petsto.
Nekome broj. Nama uspomena .
Od samog početka imamo utisak da pričom o FortRestu pomeramo granice onoga što zajednica može da bude. Ne zato što pravimo velike događaje, već zato što okupljamo ljude oko ideje da nešto vredno može nastati kada svako donese po malo sebe.
Na početku je to bio mali krug – porodica i prijatelji. Kamičak bačen u jezero. A onda koncentričnim krugovima oko tog kamička stvorena je veća zajednica. U subotu su dolazili neki novi ljudi. Neki koje nikada ranije nismo sreli. I bilo je nečeg čudesnog u tome što su već znali našu priču. Kao da su dugo bili deo nje, samo ih još nismo upoznali.
Dolazili su i odlazili.
Nismo ih brojali.
U FortRestu postoji jedna zanimljiva stvar. Na toj površini sve izgleda manje nego što jeste. Kao da prostor uporno pokušava da nas nauči da veličina nije u kvadratima, nego u doživljaju. Da je važnije prisustvo od privida gužve. Možda baš zbog te „negužve“ sve deluje opuštenije, sporije i ljudskije.
Naše komšije iz Budimpešte su tog dana organizovale konkurentski događaj. Neki ga zovu Finale Lige šampiona. Verovatno su nam time malo smanjili broj posetilaca.
Ali nema veze.
Nemamo ništa protiv da nam najveća fudbalska utakmica u Evropi bude konkurencija.
Tog dana sadili smo polje lavande.
Ne zato što nam je potrebno još cveća.
Ne zato što je lavanda popularna.
Ne čak ni zato što lepo miriše.
Sadili smo ga zato što želimo da FortRest raste sporim, prirodnim tempom, baš kao biljka. Želimo mesto koje će za nekoliko godina imati svoje boje, svoje mirise i svoje uspomene. Mesto u koje će ljudi dolaziti da se sete da život ne mora stalno da bude trka. I pogrešno bi bilo da neko pomisli da smo ga sadili samo za mlade sa smetnjam koji će tu boraviti i kojima će to polje svakako doneti mir i relaksaciju. Sadili smo ga za sve nas. Jedino tako ima smisla.
Svaka od tih 500 sadnica ima svog vlasnika. Nekoga ko je ostavio svoje ime, poneku želju ili uspomenu. Kada lavanda poraste, to neće biti samo polje biljaka. Biće to mapa ljudi koji su verovali da zajednica može da se gradi drugačije.
Biće to dokaz da se neke stvari ne grade novcem, već poverenjem.
Da se neke investicije ne mere profitom, već osmesima.
Da se neke vrednosti ne mogu izračunati.
Možda baš zato volim ovakve brojeve.
Jer oni ne služe da se saberu.
Služe da se pamte.
I kada jednog dana neko bude prolazio između redova procvetale lavande, možda neće znati koliko je sadnica posađeno tog dana.
Ali će osetiti ono što je mnogo važnije.
Da je ovde nekada petsto puta rečeno: „Želim da budem deo ove priče.“
