„Svaka čast na ideji.“ To je rečenica koju smo najviše puta čuli.
Kampujem sa mojim klincima šestu godinu zaredom. Počeo sam u trenutku kada sam kod sebe primetio da toliko radim da svoju ćerkicu, a kasnije i sina, viđam samo ujutru pre vrtića i uveče pred spavanje.
Sagorevanje je nešto što se dešava, manje ili više, svakome ko mnogo radi i ne pravi pauzu. Sada, u ovim godinama, znam kako preventivno da utičem na njega. Trebalo mi je vremena da naučim. Kao da me je mašina usisala i uvukla u sistem u kome živim da bih radio, a ne obrnuto.
Odlučio sam tada, sa još dva drugara, da sa decom pođemo na dva dana na Frušku goru i da to nazovemo Kampovanje sa tatom.
U FortRestu stvaramo zajednicu ljudi osnaženu iznutra. Hoćemo da povežemo ljude i prirodu, ljude i životinje, tate i decu, mame i decu i sve one odnose koje je ovo moderno vreme zapostavilo, a koji su toliko važni. Od njih počinje ono o čemu često pričamo. Jedino čovek koji je izgradio odnose u svom mikrosistemu sposoban je da prihvati različitosti, da bude potpuno senzibilisan i da spontano živi inkluzivno.
U FortRestu je subotnje jutro najavljivalo vreo dan, kakav je kasnije i bio. U devet su počeli da pristižu prvi kamperi.
I znate kako to već bude. Svako upoznavanje je pomalo stidljivo i rezervisano. Dok se ne upoznamo. A onda, kao prijatelji koji se odavno nisu videli, razgovor krene spontano, uz mnogo smeha.
A deca kao deca. Oni imaju svoj jezik koji je univerzalan i zove se razigranost. Kako su očevi pristizali, tako se taj dečiji roj sve više ukrupnjavao i postajao sve bučniji.
Najstarije dete bila je devojčica od petnaest godina, a najmlađi momak od dve godine, radoznao i presrećan što je došao. Njegov tata me je odmah obavestio da će videti da li će i on ostajati da prespava, jer nikada nije spavao van kuće, a tek što je ostavio pelene.
„Polako“, rekoh. „Dan je dug.“
Dok Bruno objašnjava tatama šta su tokeni FortResta i koliko koji vredi, ja uzimam sve klince i vodim ih u prvu avanturu tog dana. Naš treći član, Kristijan, tog dana obavlja jedan od najvažnijih zadataka koje tata može da ima – drži strah starijoj ćerki koja upisuje fakultet. Jer sa tim strahom samo tata može da izađe na kraj. Uveče će nam se i oni pridružiti.
Okupljam sve klince i, nakon dogovora gde nije bezbedno da se kreću u okviru FortResta, glasno ih „bustujem“, kao pred neku bitku. Obožavam to da radim sa klincima.
„Dragi moji mali kamperi… Danas je dan kada ste samo sa tatama. A to znači – nema maminih pravila… Nema leganja u krevet na vreme i nema rečenice: pazi sunce, pazi na komarce, nemoj slatko, nemoj hladnu vodu. Danas je dan kada svi zajedno uživamo, jer danas je Kampovanje sa…“
„Tatooom!“, odgovaraju svi u glas.
A onda se iz onih malih usta, od dve godine, prolomi glasan i jasan povik:
„Ja imam gaće!“
Svi se smejemo i aplaudiramo mu u znak podrške, jer više ne nosi pelene.
Dalje odlazimo do oglasne table, gde je na parčetu papira napisana zagonetka Toma Bombadila. Često ih imamo u FortRestu. Deca su preko zagonetke trebalo da pronađu mapu za put kroz šumu. Rastrčali su se po celoj farmi dok je nisu našli. Onda su je doneli tatama i naša avantura je mogla da počne.
Ali pre toga – svi na česmu da se umiju i pokvase glavu.
Put kroz šumu smo prethodnog dana markirali sa našim drugarom Zokijem Vukmanovim. On i njegovo udruženje šetača već decenijama su dobri duhovi subotičkih šuma.
Zoki je rekao da staza koju smo zamislili da pređemo ima četiri kilometra. Mi smo tatama tog dana rekli da ima oko tri. Moral i pozitivno raspoloženje ključni su u svim ekspedicijama.
Usput smo preko mape saznali svašta o jamama gde se noću skupljaju šumski trolovi, videli smo najstariji hrast koji je kralj šume i osvojili jedan vrh.
Da, dobro ste pročitali. U Subotici, u šumi, ima vrh. Koga zanima, neka dođe u FortRest pa ćemo zajedno do tamo.
Povratak je bio jednako uzbudljiv. Iako je dan bio tropski vreo, svi su prepešačili svih četiri i po kilometra, jer smo promašili jedno skretanje za farmu.
Svaki tata i svako dete su zatim, na jednoj svečanosti koja nije bila baš tako formalna, dobili drvenu medalju za uspomenu na blago koje su pronašli u toj šetnji i u tom danu.
A najveće blago bilo je prisustvo. Odnos između očeva i dece.
Ostatak dana protekao je u nameštanju šatora, podizanju kamperske zastave, zajedničkom kuvanju paprikaša i izviđačkim igrama.
A kada je noć iznad FortResta zacrnela nebo i utufnila ga milijardama zvezda, na veliko ćebe ispred bioskopskog platna posedala su sva deca i gledala crtani. Tate su zapalile veliku vatru i isekle prutiće za maršmelou kolačiće. Kada su klinci zaspali, isti ti prutići poslužili su za kobasice.
A kad smo kod spavanja…
Ni jedno dete nismo morali da ubeđujemo da legne i zaspi. Toliko su te male glave bile ispunjene sadržajem i događajima da onaj strah da će se nešto važno desiti dok budu spavali nije ni postojao.
Jer sve što je bilo važno tog dana već se desilo.
Deca su imala nas.
Mi smo imali njih.
Samo naš dan.
Zašto ćemo opet da organizujemo Kampovanje sa tatom.
Zbog uspomena? Da.
Zbog prirode? Naravno.
Zbog logorske vatre, šatora i avanture? I zbog toga.
Ali najviše zbog onoga što se ne vidi na fotografijama.
Zbog razgovora koji se dogode dok se hoda kroz šumu. Zbog ruke koja se sama uhvati za tatinu kada put postane nepoznat. Zbog zagrljaja pred spavanje u šatoru. Zbog osećaja deteta da je tog dana bilo najvažnija osoba na svetu.
Deca neće zauvek pamtiti šta smo im kupili.
Ali će pamtiti kako su se osećala dok smo bili potpuno njihovi.
A možda je baš to najveći luksuz današnjice.
Ne još jedan slobodan vikend.
Nego potpuno prisutan tata.
