Poljoprivrednici kažu da im je jedini praznik dan kada pada kiša. Moje komšije kažu Fagyosszentek („ledeni“ ili „smrznuti sveci“ ) su dani u maju kada obavezno posle sunca dolazi zahlađenje. Što se nas trojice lično tiče dobro nam je došao slobodan vikend.
Mislim ipak da je stvar u tome da je Gospodin Maj na nekom sniženju kupio kaput i sada se trudi da ga iznosi što više, jer ne može da dočeka jesen. Tako bih i ja. Samo da sam Maj.
Leđa već treći mesec ne prestaju da me bole.
Sve je počelo kod Silvestera u rasadniku, dok smo vadili stabla. Znam već šta bi rekli moj ćale i cela ta generacija zbog koje volovi i dan danas šetaju bez repova : „Mnogo ste vi bre mekani!”
I možda jesmo.
Priznajem.
Ali nama u odbranu — možda smo samo razvili lakše mehanizme da dođemo do istog cilja. Njihovo vreme je tražilo snagu možda siroviju nego danas. Naše možda traži nešto drugo. Da pojednostaviš, ubrzaš, olakšaš i sve to sa ozbiljnim rizikom da se zbog takvog načina života malo i ulenjiš i zaglupiš. Ali priču o ljudima i vremenu koje im je dato ispričali su Gandalf i Frodo Bagins i teško da tu ima šta da se doda.
Kad smo kod ove dvojice. Plan nam je da na jednom delu našeg placa imamo magičnu šumu u kojoj će biti dve tematske kućice. Jedna patuljkova i jedna čarobnjakova. Zbog čega? Zato što sve što nas trojica radimo je to da stvaramo prostor i prilike. A mašta… Ona nema ni uzrast, ni pol, ni naciju, ni dijagnozu. Svi vole da maštaju, da se igraju i da sanjaju. I to je još jedna stvar oko koje se nesmetano dešava inkluzija.
Kad kažeš ljudima da ideš da vadiš sadnice, svi zamišljaju mali štapić sa korenom koji lagano prebaciš iz jedne rupe u drugu. Tako smo zamišljali i mi.
A onda smo stigli u rasadnik.
I shvatili da drva koja ćemo vaditi ne moramo da čekamo godinama da porastu u šumu. Šuma je već bila tamo. Samo je trebalo podići je iz zemlje.
Vadili smo busenje teže od nas samih.
Zemlja se nije predavala lako.
Na prvo vađenje krenulo nas je petorica. Atmosfera odlična. Planovi veliki. Šala, takmičenje. A onda je krenulo pravo ,,vađenje“ – vađenje razloga da se ne ide sledeći put.
Neko ima temperaturu.
Neko slavi slavu tetke od strica.
Nekome se pokvario auto.
Neko „samo danas ne može”.
Na kraju smo ostali Bruno i ja. I ne zameramo nikome. Čak smo se dobro smejali tome. Zaista je posao koji ne spada u top 100 poslova koje želiš da radiš.
I iskreno, bilo je trenutaka kada sam se pitao šta nam je ovo trebalo? Dok stojiš mokar do kože, blatnjav, sa leđima koja bride, lako zaboraviš sliku zbog koje si počeo. Utovariti na prikolicu je samo za nijansu teže od vađenja. I na kraju kada iskopaš rupu ,veličine onog kratera koji je ostao posle asteroida koji je ubio Ti Reksa, to isto drvo sa sve busenom treba podići i smestiti uspravno.
Za razliku od Maja u Kaputu, April se poprilično razgolitio i doneo nam tople dane. Naše drveće je nakon dobrog zalivanja dobilo guste i lepe krošnje. Sada dok po ovoj kiši sedim u toploj sobi, razmišljam o klincima koji su pre neki dan pravili šatore od ćebadi u toj šumi koju smo pre samo dva meseca posadili. I ko kaže da je nemoguće? Osmeh mi je na kraju usne, iako ga ne vidim, znam da je tu. To je onaj osmeh koji najviše volim.
I tada u tim momentima shvatim da FortRest nije projekat.
Više je proces u kome čovek raste zajedno sa korenom i krošnjom.
Jer drveće nije samo hlad koji će jednog dana pasti preko stolova, ležaljki i umornih ljudi. Nije samo estetika. Nije sadržaj za fotografiju.
To je dokaz da je neko verovao u vreme koje još nije stiglo.
Neko je morao da sadi za godine koje neće odmah doći.
Jednog dana, neko dete će sedeti u hladu drveta koje smo jedva držali nas trojica dok smo ga spuštali u rupu. I niko neće znati koliko je kiša padalo tog maja. Neće znati za bol u leđima. Neće znati koliko puta smo želeli da odustanemo.
I to je u redu.
Jer suština hlada i jeste da zaboraviš koliko je sunca neko drugi morao da izdrži da bi ga baš tebi napravio.
