Postoje dani kada čovek vidi samo blato, prašinu, nedovršene zidove i spisak problema dugačak kao fiskalni račun nakon velike kupovine. A postoje i oni kada u svemu tome prepoznaš početak nečega većeg. Dan Viteza nije nastao iz gotovog prostora, velikog budžeta i savršenih uslova. Nastajao je iz nereda, improvizacije, umora i vere da ljudi zajedno mogu da naprave nešto lepo.
Odlučio sam da ovaj put ne pišem samo o događaju, već o danima koji su mu prethodili — o izazovima i rešenjima koja smo nalazili usput. Jer posao nikada nije lak kada se gradi zajednica. Ali baš zato vredi.
POČETAK
Poznata je stvara da sa nama trojicom gotovo da ne može ni da se priča više o nekoj drugoj temi nego o FortRestu. Postali smo kao ujka Albert iz čuvene serije ,,Mućke“ koji se na svaku temu nadovezuje svojim ratnim pričama. Tako sam sedeći sa Fodorom i pokušavajući da mu objasnim šta hoćemo da sagradimo, pomenuo i statuu viteza, koja bi bila simbol naše Tvrdjave. Statua? Rekao je: Znaš da je moj rodjak Franja vajar i da je uradio sve one statue koje si video po gradu? Kad ćeš da nas upoznaš? Hajde zvaću ga za vikend.
NEDELJA
Čika Franja živi u najzabačenijoj ulici na Paliću. Ulica se zove Nova i tako i deluje. Kao da je započeta i čeka da bude završena. Ne verujem da je iko sposoban da je iz prve pronađe. U toj ulici jedno zavučeno dvorište izgleda kao drevna Mikena. Svuda su skulpture. Od Antičkih junaka i Bogova do poznatih i znamenitih ljudi koje je umetnik svojim šakama izvukao iz gline. Čika Franja mi pruža ruku da se rukujemo. Velika, gruba šaka, nesrazmerna sa ostatkom tela. Ali stisak ni malo grub. Kao da je ovladao tehnikom korišćenja svojih snažnih šaka samo za umetnost. Sa sedom bradom i dobroćudnim pogledom više liči na Deda Mraza koji je na godišnjem odmoru nego na nekog stanovnika Subotice. I odmah kreće da me sprovodi po dvorištu, kao po Luvru. Za svaku skulpturu ima priču i emociju koja je prati. Prvo mi pokazuje skulpturu svog oca. Dok priča o njemu u meni vraća slike mog oca i puni mi oči suzama. Dobar je, vidi da mi je teško, prelazi na druge statue. Pita me na kraju zbog čega sam došao? Objašnjavam mu da sam došao po viteza i zbog čega nam je taj vitez tako bitan. Sad su i njegove oči pune suza. Kaže da je ceo život pomagao slabije i da je sad već u godinama kada mu novac i materijalno uopšte nije bitno. Napraviću vam tog viteza! Izgovara kao pečat na potpisanom dogovoru. Krećemo da se rukujemo na rastanku, umesto rukovanja smo se zagrlili. Koliko nam je FortRest dobrih ljudi doneo već sada. Odmah iz kola na viber call zovem Kikija i Bruna da sa njima podelim vest: Ljudi imamo viteza!
ČETVRTAK
Klinci i ja donosimo čika Franji parče papira na kome je slika srednjevekovnog trga na kome je vitez. Obojica se slažemo da ga treba učiniti više zaštitnikom šume, prirode i dece, a manje da izgleda kao pravi vitez. Umesto naramenica stavićemo mu kornjačim oklop, na grudima velikog leptira, košulja će mu biti od šišarki. Da mu ostavimo mač? Ostavićemo ga, ali neka bude okrenut na dole. Tu je da brani i čuva. Napokon smo definisali kako naš vitez treba da izgleda. Počelo je lepo vreme može da se vaja. Čika Franja kao da je jedva čekao da sa zimskog slikanja predje na prolećno vajanje. Pun je elana. Ova naša priča ga zaista inspiriše. Moji klinci se sve vreme vrzmaju oko mojih nogu dok pričam sa njim. Znaš šta? – Izgovara rečenicu kao da vadi lizalice iz dzepa da im da. Njima će biti zanimljivo da gledaju kako skidam negativ sa viteza tamo kod vas na salašu. I u tom momentu kreće u mojoj glavi da se razvija ideja o Danu Viteza- kao o danu u kome ćemo još više sagraditi našu zajednicu. Iste večeri na stolu u FortRestu se širi veliki hamer papir i počinje dogovor oko Dana Viteza.
PONEDELJAK
Pada kiša. Bruno se raduje jer ne mora da zaliva biljke na FortRestu. S druge strane kiša nam apsolutno ne odgovara jer moramo da izbetoniramo postolje na kome će vitez da stoji. Dan Viteza je zakazan za 18.4. sa tim smo već izašli pred zajednicu. Sad nema odlaganja. Samo da postolje bude na vreme gotovo. Radimo noću pod farovima automobila. Pomaže nam komša Milanče. Milanče je naš prvi komšija koji je trenutno nezaposlen i dolazi redovno da nam pomaže. Pravi drug. Ali da ga ne hvalimo previše da se ne postidi. Uglavnom malo pre ponoći beton je naliven i postolje za viteza je spremno. Sada samo da sutra ne padne kiša da bi stiglo da se osuši.
SREDA
Ogi je sredio betonske kocke koje treba poređati na Trgu Viteza. Jedna je teška 8 kg. Nikome se ni ne započinje taj posao. Ali tika taka tika taka. Došli smo na salaš da usporimo vreme a imamo konstantno osećaj da smo u kašnjenju. Tika taka tika taka. Prokleti zec iz Alise. Ko ga je samo pozvao na čajanku. Da li smo sebi zadali prevelike ciljeve? Možda smo mogli sve ovo i sporije? Ali to onda možda i ne bismo bili mi. Šta ćemo kocka po kocka i slaži…
PETAK
Petak je došao onako kako petak obično dođe kada si premoren — tiho, ali teško. Gledaš oko sebe i imaš osećaj da si radio danima, a da se prostor gotovo nije promenio. Zemlja raskopana, alati razbacani, spisak obaveza sve duži. I onda, baš kada nam je svima bilo preko glave svega, na FortRest su stigli Vesna i Sale.
Postoje ljudi koji dođu da pomognu, a postoje i oni koji dođu i donesu mir sa sobom. Vesna je tog dana bukvalno „donirala“ muža FortRestu. Sale je bez mnogo priče samo zavrnuo rukave i krenuo da radi sa nama kao da je tu od prvog dana. Takvi ljudi ne pitaju šta treba — oni vide. A Vesna… ona je od onih osoba koje svojim osmehom utišaju nervozu. Doveli su i svoje klince koji su se odmah stopili sa našima, kao da se znaju oduvek.
U jednom trenutku sam zastao i samo slušao. Dečiji smeh koji odzvanja FortRestom. Trče po livadi, penju se, jure jedni druge, dozivaju se iz šume. I tada shvatiš da možda upravo to gradimo. Ne samo prostor. Nego mesto na kome će deca želeti da odrastaju.
PONEDELJAK
Kao da nam nije bilo dovoljno obaveza, sledećeg ponedeljka stigao je Artur. Štene border kolija. Još jedna odgovornost u trenutku kada ni postojeće više nismo stizali da završimo. Artur ne priznaje umor, sastanke, betoniranje ni rokove. On hoće pažnju odmah.
Dok neko od nas radi, neko drugi trči za Arturom. Ako ga ne dresiraš, ne igraš se sa njim i ne potrošiš mu energiju — cepa nogavice. Bukvalno. Klinci su ga odmah prihvatili kao da je oduvek bio tu. Nose ga po salašu, maze ga, jurcaju sa njim dok svi zajedno ne popadaju od umora. I onda noću spava kao beba. A mi ga gledamo i smejemo se jer shvatamo da je i taj mali haos nekako postao deo FortResta.
ČETVRTAK
Ostajemo do posle ponoći. Opet. Svetla automobila osvetljavaju livadu, čuje se samo zvuk alata i povremeno neko teško uzdahne. Imamo osećaj da ništa nismo završili. Što više radimo, kao da se pojavljuje još više posla. Nervoza polako kreće da ulazi među nas.
Ćutimo više nego inače. Svako radi svoj deo posla i u sebi vodi neki svoj razgovor. Pitaš se da li će ljudi uopšte razumeti koliko truda stoji iza svega ovoga. Da li smo previše umislili? Da li jurimo nešto što možda samo mi vidimo?
A onda dođe petak.
PETAK
Dolazi više od dvadeset naših ljudi. Naših. I to je možda najlepši deo cele priče. Ljudi koji ne dolaze zato što moraju. Nego zato što veruju u ovo isto koliko i mi.
Neko nosi daske. Neko ravna zemlju. Neko kuva kafu. Neko čuva decu. Neko pušta muziku. I odjednom FortRest više ne izgleda kao gradilište. Počinje da liči na ono što smo zamišljali dok smo sedeli za stolom i crtali po papiru.
Tada sam prvi put pomislio da možda stvarno uspevamo.
SUBOTA — DAN VITEZA
Mnogo ljudi nam je otkazalo dolazak. I koliko god pokušavao da glumiš sigurnost, strah krene da radi svoje. Šta ako niko ne dođe? Šta ako smo sve ovo gradili samo u svojim glavama?
Tri sata.
Prvo nekoliko ljudi. Pa još nekoliko. Pa automobili kreću da dolaze jedan za drugim. Livada se puni ljudima, decom, smehom i muzikom. Atmosfera postaje toliko lepa da u jednom trenutku zaboravljaš na sav umor prethodnih dana.
I onda primećujem nešto zanimljivo.
Ljudi svojim koracima prave staze po ovoj livadi.
Niko ih nije iscrtao. Niko planirao. Nastaju same. Od ljudi koji žele da priđu jedni drugima. Od dece koja trče. Od roditelja koji su podetinjili dok se takmiče u streličarstvu. Od prijatelja koji zastaju da pričaju. Muzičari- naši prijatelji, pravi odličan štimung za ovaj dan. Smeh i pozitiva svuda oko nas. Građenje zajednice je građenje odnosa.
I možda je baš to FortRest.
Ne savršeno sređen prostor.
Nego mesto u kome ljudi svojim dolascima ostavljaju trag.
